Razvoj točka počinje u starom Sumeru, Mesopotamiji, oko 4.000 godina pre nove ere. Točak je u početku pravljen od drveta i bio je veliki u odnosu na točkove kakve najčešće viđamo danas. Razvoj točka počeo je tako što je drvo izdubljeno u sredini. Potom je točak dobio prečke koje su spajale centar sa spoljnim delom točka, koji je kasnije ojačavan metalom, u doba kad je otkriveno koliko je metal moćan. Danas se točkovi prave i od ugljeničnih vlakana i titanijuma.
Razvoj točka zahtevao je promenu podloge po kojoj se on kotrlja. Pretečom današnjih puteva smatraju se pešačke i konjske staze jer se čovek u početku tako kretao i prenosio stvari. Prvi putevi bili su jedva prohodni, neravni, puni rupa i kamenja. Pojava točka i njegov razvoj “naterali” su ljude da poravnaju podlogu i učine je čvrstom kako bi se točak lakše kretao. Tako nastaju prvi putevi.
Najstariji kaldrmisani put, napravljen od kamena, nastao je u Egiptu pre oko 3.000 godina. Taj put je spajao reku Nil s Gizom, poznatom po piramidama, a napravljen je kako bi voda iz Nila, potrebna za gradnju Keopsove piramide, bila lakše dopremljena na gradilište.
Razvojem Rimskog carstva dolazi do naglog razvoja gradnje puteva. Rimljani su izgradili čitavu mrežu puteva, dugu oko 600.000 km, što znači da su tim putevima planetu Zemlju mogli da obiđu 15 puta. Njihovi putevi povezali su ih s gotovo celom Evropom, pa odatle i izreka ''Svi putevi vode u Rim''.
Posle pada Rimskog carstva putevi se nisu značajno razvijali do 18. veka, kada engleski inženjer Džon Makadam dolazi na ideju da preko krupnog kamena stavlja sloj sitnog. Takvi putevi danas se po njemu zovu makadamski. Ova tehnologija je osnova za pravljenje i današnjih puteva.
S pojavom parne mašine, a kasnije i motora s unutrašnjim sagorevanjem, brzina kojom se prevozna sredstva kreću naglo raste. Broj vozila se povećava, pa se tako menjaju i putevi. Oni imaju blaže krivine i prekriveni su asfaltom. Grade se sistematski, s namerom da što duže traju i povezuju mesta sve veće udaljenosti.